Немам више времена

Posted Sunday, February 13, 2011 by Мала сестра

Сурово и подло сам избачена из колосијека и сада не знам да се вратим на прави пут. А моје мисли су права хаотична џунгла и када се једном изгубим са правог пута, ријетко се вратим на исти. Потребан је неко да ми пружи руку и поведе ме. Неко или нешто.

Примијећујем да сам се у послиједње вријеме доста промијенила. Постала сам апатична. Некада сам бјесомучно прекопавала живот до најбаналнијих догађаја тражећи инспирацију за писање у свему. Сада је немам, то је више него очигледно. Знам ја да је она ту негдје, у ваздуху и да је само треба ухватити али не успијевам. Ја сам као свијећа која догоријева и гаси се полако. Нестаје.

Одједном, дођу ми моменти када сам страшно храбра, спремна за борбу са бујицом ријечи која навире. И газим све пред собом; сигурна у свој корак и своју руку, јача од било чега на овом свијету. Могу бити све што пожелим. А онда... Празно! Схватим да немам шта да кажем. Носим терет, мисли су ми оковане и гледам како се пресијава змија која се све више савија око мене и стеже ме и дах ми се леди од њеног хладног додира. И опет видим : нестајем.

Сатенско небо се надвило изнад мене, теже него икада. И видим сажаљење у очима пролазника. Јесу ти људи увијек око мене, али унутра су само пролазници, тако страни и далеки. На храсту су некада стајали орао,славуј и сова. Они су ми били блиски. Вјеровала сам им. Прво је одлетјео орао када сам први пут посрнула. Нестао је међу облацима и са собом однио и моју моћ опажања. Након неког времена утихнула је и моја пјесма. Од славуја је остало само једно перо. Сова је још неко вријеме стајала и посматрала ме са искреном тугом у очима. А онда шум њених крила... Покушала сам да је ухватим и сачувам своју мудрост али онда сам погледала своју руку, црну од крви и осјетила сопствену топлоту сопствене течности сопственог тијела. Људи који су расјекли моју руку отсјекли су и храст. Од моје снаге и постојаности сам успјела да сачувам само неколико комадића пиљевине,али и њих је вјетар врло брзо одувао. И била сам сама на ивици провалије остављена вјетру на милост и немилост. Моја мала личност била је потпуно огољена и доступна његовој металној разарачкој шаци. И знала сам; нестајем.

Претварам се у прах и има ме свуда, а опет сам ништа. Када падне киша постаћу блато. Прљаво, љигаво, овратно блато које толико мрзим. Можда ми је ту и мјесто. А можда не заслужујем ни ту да будем... Како год, нестаћу кад - тад.

Пуцкетање гранчица под ногом ме враћа у стварност.Усамљена кап кише клизи низ мој образ. Подижем поглед и видим како изнад моје главе круже три птице. Ту поред шушкају густе крошње храстова. Хвата ме паника. Шта ако моје претходно размишљање није случајно...?! Шта ако се остварује?! Да ли је све већ готово?! Нестајем - овдје и сад!

Онима који се радују мом нестанку: Била сам ви. Била сам и обични досадни човјек. Мени се сада отварају нове могућности. Жалим вас који остајете у мраку и сивилу свакодневице. Било вам драго или не, у својој причи ништа не бих мијењала.




11 comments:

  1. Lowlander

    Не знам да ли да те похвалим, или да те тешим. Ево, почећу утисцима.

    Ово је скроз фино. Лепо звучи, стилски си то кул урадила. И свиђају ми се метафоре.

    Сад, рецимо, знам шта си хтела да кажеш кад си помињала да си препознала своје књижевно расположење у мом. Мислим да би требало да пишеш, било шта, без бриге куда би те то могло одвести. Јер некуд сигурно хоће. ;)

  1. tongchen@seattle

    greetings from usa!
    you can visit me at
    http://blog.sina.com.cn/usstamps
    thank you!

  1. Myth

    Ово ми је много допада. Метафоре ме одушевљавају.

    И не буди ми тужна, литл сист.
    Инспирација ће доћи. Она је ту, код комшинице, пије кафу. ;)

  1. Мала сестра

    Lowlander :
    хвала ти на похвалама, оне ме помало тјеше, значи још могу написати нешто добро... Писаћу ја и даље, гдје год ме то одвело, наравно ако будем имала о чему, помало блокирам... :)
    Myth :
    Нешто се дуго задржала на тој кафи... А ваљда се некад сјети да наврати и код мене... Понудићу јој ја и ракију па неће моћи остати равнодушна, има да дође! :) Шалим се, хвала ти!

  1. jungle queen

    Mala, sestro, lep ti blog. Opisala si raspoloženje koje svi mi ponekad imamo. Znaš, mislim da ja ponekad veoma bitno zapasti što dublje u apatiju da bi čovek uvideo koliko je to strašno i besmisleno, i onda se kao ptica Feniks izdigao pun energije... Lep tekst!

    P.S. Ko te nagovorio da pišeš na ćirilici? :D

  1. Летња олуја

    Феноменалан текст!
    Слажем се са претходним коментарима!
    Само напред!

  1. Мала сестра

    Хвала вам објема! :) Можда си и у праву то за апатију, можда тако треба... Не знам ни ја ово за ћирилицу, сви су говорили да пишем или српску латиницу или ћирилицу па ето да им испуним жељу... :) И, да, добородшла на мој блог!

  1. Tea de Merso

    Lep ti je blog, a i priča.
    Ne posustaj (vratiće se orao, a za njim sova, pa i slavuj)! :)

  1. Мала сестра

    Hvala! Nadam se da ce se vratiti, ja ih ocekujem... :)

  1. Anonymous

    Glavu gore. Ne budi tuzna. Tekst je divan, svi pre mene su to vec potvrdili. Neka te to sazanje bar nasmeje. Inspiracija kako si i sama rekla postoji, samo nemoj da je juris, docice sama. ^^

  1. Мала сестра

    Sada je vec bolje.. :) Hvala ti ;)

Post a Comment