Bila je sva nekako neobjasnjivo preterano laka i treperava... Da, secam se... Ni tada nisam znala da objasnim njenu pojavu i to kako je ona znala u nekoliko koraka da utka tako mnogo istine; one prave, jedine neminovne zivotne istine u jednoj jedinoj misli:- ljubav je sve sto nam je ikada bilo potrebno-... Znala je da pokaze i da opomene; nekada nezno a nekada strogo. Bila je tu puna poleta i vere, i cinilo se da bi svojim pokretima mogla pokrenuti i samu vecnost. Bila je neverovatna.
Jos se secam njenih reci. Nije govorila mnogo, tu duznost je prepustala meni (valjda mi zato i ostade navika da stalno nesto zvocam); ali cesto je znala reci: "Vetar me voli. On me nesumnjivo voli. Udahnuo mi je zivot, dao mi pokrete, usmerio me. Igra je sve sto imam, a igru dugujem vetru." te reci necu nikada zaboraviti. Zbog tih reci i danas volim kada osetim vetar u svojoj kosi i na svom licu, kao da u tom vetru ima i jedan mali delic nje i onih starih, dobrih, neiskvarenih vremena.
Vreme tece i gubi se negde u beskraju vecnosti. Svet vec odavno nije mlad; iskvario se, upoznao je bol, strah i bes. Vreme ide, nekuda djavolski zuri, a ja ga pratim sve vise shvatajuci da sam promasila. Sada je kasno za povratak. Ja idem u novo sutra ziveci za juce; za ono cisto vreme, za one sjajne dane kada je u svakom coveku bilo po malo papirne plesacice. Za vreme iz koga smo mi otisli nesvesno, prateci neku iliuziju i ocekujuci nemoguce; a u kome je ona ostala. Ona je pobedila. Papirna plesacica.
