... Laz i mimikrija...

"Grad je pojeo srca
grad je popio krv
svi ovi garavi zalasci sunca
koji mi prave rupu u grudima

Grad je pojeo ljude
grad se siri u krug
samo klizi, klizi, klizi
klizi, klizi, klizi niz strme ulice"
- Milan Mladenovic , Metak

Visoki kameni zid obrastao mahovinom je dobro štitio grad sa svih strana. Bio je siguran i ušuškan iza tog zida. Negdje iznutra dopirala je prijatna laka lersava melodija koja nas je vezivala nekim nevidljivim ali jako čvrstim nitima i vukla da prođemo kroz velika teška drvena vrata i ispitamo šta to sve krije ovaj grad. Svuda oko zida raslo je drveće i širio se prijatan miris svježine i čistoće. Cvrkutale su ptice. Zaista, mora da je divan taj grad kad se nalazi na ovako lijepom mjestu...
Napravili smo par nesigurnih, očaranih, klimavih koraka, kao beba koja tek uči da hoda i prešli smo granicu, ušli u grad. Debela teška vrata su strašno zaškripala i zatvorila se uz veliku buku. Bili smo u gradu, objektu svih naših nemirnih snova koji vuku samo naprijed, naprijed i u nepoznato! Prešli smo granicu, srećni. Tada još nismo znali da ne smijemo tuda.
Kada su se vrata zatvorila, nekoliko minuta smo nijemo posmatrali grad.  Nekoliko dugih, minuta koji su izgledali kao čitava vječnost. U tih nekoliko minuta mi smo bili nijemi, ali naše oči su vrištale, očajnički tragajući za bar jednim komadićem očekivanog, ali umjesto toga svuda je osvajalo samo sivilo.
Niz ulice je tekla neka odvratno zelena masa koja nam se lijepila za noge, teško smo hodali kroz nju. Nismo mogli da dišemo. Osjećaj je bio kao da nam je stijena stavljena na pluća, jednostavno nismo mogli da udahnemo. Ljudi koje smo sretali gledali su dole i skrivali pogled. Nisu razumjeli ni jednu našu riječ, ili je nisu ni čuli.
Vid nam je postajao zamagljen, slike su gubile oštrinu da bi na kraju postajale samo nejasne mrlje. Kada bismo pokušali da kažemo nešto iz naših grla izlazili bi samo nejasni šumovi, više nismo mogli da razumijemo jedni druge. Užasna praznina se stvarala u nama , i osvajala nas velikom brzinom. Postajali smo sjenke .Jedina utjeha nam je bila nada da ćemo se vremenom navići na ovakav život, jer izlaza iz grada nema.
A onda smo se sjetili velikog sata koji smo primijetili kada smo ušli u grad. On je stajao. Pa vrijeme ne prolazi! U ovom gradu nema zaborava, nema onoga "vrijeme liječi sve". Sav bol i sva gorčina trenutka ovdje traju beskrajno.
Gledamo u komadic neba iznad grada. Ono je tamo, izvan zidova, i slobodno je. Mi smo tako mali, tako jadni, čvrsto uvezani svojom slabošću. Sloboda nije za nas. Više nikada je nećemo vidjeti. Oči nam se sklapaju, tonemo u ništavilo. Srce više ne kuca. Postajemo hladni i tvrdi. Postajemo stijene. Grad nas je progutao.
Visoki kameni zid obrastao mahovinom je dobro štitio grad sa svih strana.Ili je štitio spoljašnji svijet od grada?! Sada kao stijene i mi postajemo dio tog zida. Srećna sam što ću odvajati ovo prljavo mjesto straha i smrti od svijeta kakv vi poznajete.

Сурово и подло сам избачена из колосијека и сада не знам да се вратим на прави пут. А моје мисли су права хаотична џунгла и када се једном изгубим са правог пута, ријетко се вратим на исти. Потребан је неко да ми пружи руку и поведе ме. Неко или нешто.

Примијећујем да сам се у послиједње вријеме доста промијенила. Постала сам апатична. Некада сам бјесомучно прекопавала живот до најбаналнијих догађаја тражећи инспирацију за писање у свему. Сада је немам, то је више него очигледно. Знам ја да је она ту негдје, у ваздуху и да је само треба ухватити али не успијевам. Ја сам као свијећа која догоријева и гаси се полако. Нестаје.

Одједном, дођу ми моменти када сам страшно храбра, спремна за борбу са бујицом ријечи која навире. И газим све пред собом; сигурна у свој корак и своју руку, јача од било чега на овом свијету. Могу бити све што пожелим. А онда... Празно! Схватим да немам шта да кажем. Носим терет, мисли су ми оковане и гледам како се пресијава змија која се све више савија око мене и стеже ме и дах ми се леди од њеног хладног додира. И опет видим : нестајем.

Сатенско небо се надвило изнад мене, теже него икада. И видим сажаљење у очима пролазника. Јесу ти људи увијек око мене, али унутра су само пролазници, тако страни и далеки. На храсту су некада стајали орао,славуј и сова. Они су ми били блиски. Вјеровала сам им. Прво је одлетјео орао када сам први пут посрнула. Нестао је међу облацима и са собом однио и моју моћ опажања. Након неког времена утихнула је и моја пјесма. Од славуја је остало само једно перо. Сова је још неко вријеме стајала и посматрала ме са искреном тугом у очима. А онда шум њених крила... Покушала сам да је ухватим и сачувам своју мудрост али онда сам погледала своју руку, црну од крви и осјетила сопствену топлоту сопствене течности сопственог тијела. Људи који су расјекли моју руку отсјекли су и храст. Од моје снаге и постојаности сам успјела да сачувам само неколико комадића пиљевине,али и њих је вјетар врло брзо одувао. И била сам сама на ивици провалије остављена вјетру на милост и немилост. Моја мала личност била је потпуно огољена и доступна његовој металној разарачкој шаци. И знала сам; нестајем.

Претварам се у прах и има ме свуда, а опет сам ништа. Када падне киша постаћу блато. Прљаво, љигаво, овратно блато које толико мрзим. Можда ми је ту и мјесто. А можда не заслужујем ни ту да будем... Како год, нестаћу кад - тад.

Пуцкетање гранчица под ногом ме враћа у стварност.Усамљена кап кише клизи низ мој образ. Подижем поглед и видим како изнад моје главе круже три птице. Ту поред шушкају густе крошње храстова. Хвата ме паника. Шта ако моје претходно размишљање није случајно...?! Шта ако се остварује?! Да ли је све већ готово?! Нестајем - овдје и сад!

Онима који се радују мом нестанку: Била сам ви. Била сам и обични досадни човјек. Мени се сада отварају нове могућности. Жалим вас који остајете у мраку и сивилу свакодневице. Било вам драго или не, у својој причи ништа не бих мијењала.

Naglo je podigla glavu u trenu kada je munja ponovo zaparala nebo. Ovaj put je jace zasijala i na kratko obasjala cijelu sobu. Na stolu nekoliko papira sa iscrtanim nerazumljivim znakovima i jednom mrljom od kafe, vec osusenom , u nastupu bijesa polomljena olovka, prevrnuta solja koja je izgleda vec duze vrijeme stajala tako, upaljac i noz. U desnom uglu sobe klavir na kom je prasina odavala da odavno nije upotrebljen. Na podu se izmedju razbacanih knjiga  i odjece uzdizala jedna staklena flasa na kojoj je se razigrano prelivalo bezbroj iskrica kada je munja zasijala. Sve se to u jednom trenutku pojavilo obasjano plavicastom svjetloscu munje a zatim ponovo utonulo u mrak praceno potmulim zvukom grmljavine; prvo u daljini a zatim sve blize.
Nasmijala se. Da li je to uopste bio osmijeh ili mozda grc, neki nesvjesni pokret?! Nikada nije voljela oluju, plasila se, ali sada joj je taj strah prijao. Ustala je i krenula prema klaviru. Spustila je prst na njega i jedan usamljeni ton je skliznuo i izgubio se u nekom od mracnih uglova sobe. Nije mogla da vidi mali sivi kruzic od prasine na svome prstu, ali ga je osjetila. Zapitala se koliko dugo nije svirala. Odmahnula je glavom i zaputila se prema stolu. Podizuci jedan od papira oborila je solju sa stola,ali to nije primijetila. Ocigledno nezadovoljna, zguzvala je i bacila papir; krenula ka sredini sobe i sjela na podu pored flase.  Vidjelo se da nije bila naviknuta na alkohol jer je popila samo malo a zatim napravila onu karakteristicnu facu i ostavila flasu. Kisa je sve vrijeme kuckala u prozor i ona je utonula u razmisljanje.
Razmislala je o tome po cemu se ona kao zivo bice razlikuje od ostalih stvari u sobi. Uvijek je tvrdila da nas zivim bicem ne cini to sto se pomjeramo ili disemo; nego mogucnost kreativnog misljenja i stvaranja. Zapitala se sta je to ona stvorila. I poceo je mucni sudski proces u kome je ona bila i optuzeni, i sudija, i tuzilac, i porota. A najteze je presuditi samom sebi.
Prisjecala se svega sto je do sada napisala. Pokusala je da sastavi sve to u jednu cjelinu i odredi smisao, ali joj nije poslo za rukom. Sve vise je tonula u razocarenje, vidjela je svoje snove i zelje rasute u komadice tu na podu ispred sebe i zaplakala se. Sve te price zbog kojih je ona danima bila u polusvjesnom stanju, zbog kojih ju je boljela glava, zbog kojih je uvijek otkidala po jedan komadic sebe da ugradi u njih sada su nestale i ucinile joj se bezvrijednim. Mrzila je kada bi za sav svoj trud od osoba do cijeg misljenja joj je stalo cula samo :"To je dobro" ili "To nije dobro", bez ikakvog obrazlozenja. Mislila je da nisu dovoljno zainteresovani. Da njene price nisu vrijedne interesovanja.  Tada bi rad poceo da blijedi u njenim ocima i gubi vrijednost dok ne bi postao gomila gluposti. To ju je boljelo, ali je svaki put ponovo zapocinjala tu bolnu igru u nadi da ce se nesto promijeniti. Sada je doslo vrijeme za svodjenje racuna. Ljudi su povrsno citali njene price, nisu shvatali o cemu je zapravo pricala. Sve su primali olako, a to ju je povrijedjivalo. Previse puta je bila povrijedjena i znala je da svjesno povrijedjuje sebe.
Nije znala koliko je vremena provela tako u razmisljanju. Alkohol koji je popila vec je poceo da uzima svoj danak i misli su joj se mutile, postajale iskrivljene i nejasne. Doslo je vrijeme da se njen proces okonca i da se donese presuda. Ustala je, blago se zateturala i dosla do stola. Smetao joj je zvuk kise na prozoru. Glava ju je boljela. Ponovo je pogledala papire, ovaj put sa omalovazavanjem i prezirom. Uzela je noz i rasjekla vrh prsta. Nekoliko trenutaka je posmatrala kako kapljice krvi padaju na papir i prikrivaju slova.Bila je srecna,ovaj put se na njenom licu pokazao pravi, iskreni osmijeh. Kisa se vise nije cula.
Sunce je vec pocelo da izlazi kada je skupila papire sa stola i zapalila ih. Cinilo joj se da je taj mali plamen grije i da joj topi led sa ociju i srca. Staru sebe je osudila na smrt i spalila zajedno sa tim bezvrijednim papirima. Zakoracivsi u novi dan zakoracila je i u novi zivot. Uzela je nov papir i olovku.Znala je da je doslo vrijeme da slusa sebe. Negdje iznutra je cula glas:"Vrijeme je da shvatis o cemu ja pricam"...

"I kao da je bilo nekad"...
I bila je grupa ljudi... Velikih ljudi sa jos vecim srcem. Nisu dotakli nista sto bi moglo da boli, ispitivali su zaborav i otkrili da imamo jos samo par godina za nas. Velika Ekatarina je tu kada tonem, kada sam umorna i kada mi je potrebna anestezija. I niko nikada nece moci promeniti dan za noc tako vjesto kako su oni to znali...
Pokusavam pronaci prave rijeci da opisem ovu magicnu pojavu nastalu nestasnom igrom umjetnosti - najbolje stvari nastaju kada se ona zaigra! Jedno je sigurno: ovi ljudi i to sto su stvarali znatno je uticalo na mene i formiranje moje licnosti. Odrastam uz njih koji nisu tamo ni tu; koji cuvaju vreme, i sebe za mene; i koji ce biti tu i kada dodje prvi i poslednji dan. Uz nijh sam ucila da placem, da poznajem svoj glas. Sada znam: neko me posmatra,taj neko je tu iznad grada, i taj neko ce jednog dana doci da mi prica da noci nema - prvi put u zivotu zacesljavam pramen straha sa lica; prvi put sjecanje nije bledo, prvi put mi je korak siguran i ne moram da bezim u mrak.
Neizmjerno sam vam zahvalna sto ste postojali; sto i dalje postojite tamo negdje; sto ste svojom muzikom ostavili dio sebe meni i ovakvim kao sto sam ja i time nam omogucili da ispunimo svoj zivot kvalitetnim stvarima i nekim istinskim vrijednostima. I nije istina da vas vise nema; ja mogu da vas osjetim u svakom tonu, svakom stihu; vase prisustvo me umiruje i uliva nadu i hrabrost; i kada reka blista ispod cizama i ja cu iz vas uzviknuti : "IDEMO" !



(Mozda bi onima koji ne slusaju Ekv tekst zvucao malo nepovezano, ali to je zato sto sam upotrijebila njihove rijeci iz nekoliko pjesama, dakle sve sto je podebljano - njihovo je... Mozda neko nakon ovoga zavoli Ekv... Bilo bi mi drago :) )